Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014
СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

зебње

зебње
зебње човека 21. века

уторак, 23. август 2016.

ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА / Бела Тукадруз


Уместо увода

Мајстор  за ћуприје, цркве и двоспратнице. - ПОПЛАВА 1910. – Мој отац вуче на коњима греде које је донео поводањ, а био тесан онај сокак од Шкембара према Лазићима, па оне греде огромне закачињу плотове: то сам запамтио, имао сам три пуне године. Отац долази у наше двориште по палије, да занесу кола, да откаче греде, а ја трчим да видим – шта раде, како раде. Силом све то памтим – отац је са Пека довлачио те греде, које је донела река и избацила на спрудове. Кажу да је била велика вода, да се не памти таква, али ја тај мутни и огромни Пек нисам видео својим очима...
слике из пожаревачког краја, фотодокументација "Севераца"

МИШЉЕНОВАЧКУ ВОДЕНИЦУ (звану још и Лукићска) у последњем рату запалише Немци. Сајибије се, после, нису сложиле да је обнове, и тако то и остало. Напуштено. И воденица у Љешници пропала, нудили су нам тал да је оправимо ми Лазићи, али мој отац каже: „Где да силазим у воду и да јазим, боље да нам плате. Ми смо били мајстори за мајсторије, цркве и ћуприје, двоспратнице, немамо времена за кулук на воденици.И сазидамо Љешничанима воденицу са два камена и једним одељењем. Пре је та воденица, у турско време, била на четири камена – један за јарму, други за жито, трећи и четврти су за кукуруз.
И  покојном Станку Лукићу смо сазидали кућу, плотару, лепљену блатом. Није била зидана, него  постављена дрвена конструкција, па је оплетена, покривена, па се лепи, прво један леп, па други, па трећи, лепили смо и парчиће ћерамиде, има ту камара посла. На крају кречење. Само то није рађено из дана у дан, него док се код Станка суши ми идемо код другог домаћина, па радимо нешто друго, и тако. Живело се и зарађивало. И тако смо се мешћали од једне до друге куће преко целог лета...

ЂУПРИЈЕ НА ПЕКУ. - На Пеку сам највише направио ћуприја, поред  таста Станка Лукића, Јован родом из Кучева. Он је имао своју дружину. А ми Лазићи своју.
Па, ето, скупимо девет душа, па онда направимо скелу и поставимо шип низ скелу, вежемо га, а имамо на скели два дрвета овако и имаш овде размак, и ту се зове џемердан, или челичан или бронзан, то је тешко око 300 кила, и онда тај џемердан пробушен овде и горе има алку, и ми кад метнемо овде дрвен клин и овде зашрафимо, те оно игра по оним дирецима, удара, набија их, и онда за алку вежемо конопац који иде горе преко котурића на врх скеле, и скела горе опет над другом скелом над водом, и онда нас девет вучемо конопце, сваки има свој конопац и клипак на крају и кад један викне „О – рук!“  дижеш, на команду „Један, два, три!“ моментално треба да пусте свих девет, не да пусте из руке, него да олабаве, и џемердан удара у онај шип и он буши доле, а ми као мајстори, један је доле крај воде док дирек ухвати правац, и ако врда, удари у неки тврди предмет, препреку, стену, онда ми направимо скелу, користимо ланце и прекрт и не дамо му да иде тамо куд је кренуо, него га цимамо овамо на страну на коју треба да иде, јер сви диреци морају да се побију под ленију!  И кад побијеш све диреке, онда се пободу четири шипа у земљу, па ми после обрежемо то, направимо кулак, четири рупе ископамо, то се зове јарам, поставимо јармове на сваких осам-девет метара, колико буду моснице дугачке, и са јарма на јарам мећемо моснице, доле има папуча једна, овакве све мертеке на јарам који штрчи овамо два метра тамо два метра, једна мосница на то (што штрчи), са два клина зашрафимо ову мосницу, ону,  и после кад метнемо четири моснице на те  јармове, прво метнемо шипове, па редом под једну линију под васер, одма за мосницама талпе, а на сваки метар и по мећемо  талпе, и на сваки метар и по мећемо  и по две дугачке талпе , тако да вежемо ту косник за филарету кад стока пролази или пијан човек да не падне у провалију, у Пек.
Кулак, то је оно што улази дрво у дрво. Зарежеш ово, а под оно ископаш рупу и насадиш га ту. Талпе су она грађа по којој се котрљају точкови .
Моснице држе ћуприју, осам – девет метара, од јарма до јарма.
Дугачке ђуприје правиле су се дуже времена.
Ова наша ђуприја на Пеку, између Мишљеновца и Љешнице, била је најдужа у Звижду. Тамо у Кучеву, где је Кречана, биле три-четири ћуприје, па их однесе река кад надође. Сила воде почупа те шипове, носи их, однесе у неповрат, па су људи патили.
Кад смо правили ову нашу ћуприју на Пеку, о, па радило се коџа, више од два месеца. Нов, исцела смо направили изнад Српачког Јаза и ливаде хармоникаша Тасе Радојковог - по двадесет и пет душа дневно! Два и по месеца!
Сећам се, радио је мој отац Живко, мој брат Живота Лазић, ја, радио је и неки Љуба Јовичин, неки Живко Милетић из Зеленика, Јанко Васиљев из Љешнице -отац Пере кафеџије. И неки Живко и Мија из Кучева.
То је било 1927. године. Мој брат Живота је отишао у војску, па  на регрутацији оставе мене  док ми се брат не врати из војске, као привремено ме оставе, кад прође месец дана, пусте и Животу привремено, па онда не одемо ни 1928, него тек 1929. године одемо заједно на одслужење.
Тако негде пред Божић, није се мрсило пре, па кад сишао мој брат Живота доле крај воде није имао снаге да обрне шип, и мој отац вели: „Еј, синко, убили те они чварци (брат је мало мрсио пред одлазак у војску), човек јео пасуљ, па гледај како га обрће!“ Ајде да сиђем ја, ја сам био мало јачи, обрнем га ја какогод, јер шип виси, и мој отац после понавља: “ „Еј, синко, убили те они чварци, ), човек јео пасуљ, па гледај како га обрће!“ (за мене)

*
Мој брат Живота и ја смо увече кад је наш отац Живко чврсто заспао  узнемо Књигу примања и издавања, све што је ко дао за подизање цркве, и све то ископирамо. Књига је била оверена у срезу.  И ми ископирамо колико је ко дао, а наш отац Живко то није знао. Јер ми смо тачно знали да ће да му ту Књигу украду кад отиде у Београд мислећи да је новчаник. И кад је отишао у Београд, лопови му окројили џеп у оној гужви – кад су донели почившег краља Александра из Марсеља, и здипили ону књигу мислећи да је табакера пуна пара. И шта да ради отац, кад се вратио са сахране из Београда, кука, нема никакво оправдање, рачун, евиденцију, а паре су све ту, у нашој кући. „Немо се ништа бојиш, ми смо све то једном ноћу ископирали, ево!“ кажемо. И он дохвати тај наш препис, и оде право у  срез, у Кучево, да му овере књигу, јер није потрошио ништа од народних пара него је све то чувао и сачувао.
Тасе Радојковог деда, деда Радојко, био истог дана у Кучеву неким својим послом. Тај Радојко и мој отац  лепо живели, то је било неко претерано пријатељство. Али кад је мој отац Живко потражио и од Радојка добровољни прилог за изградњу наше мишљеновачке цркве, Радојко опсује цркву, а на мог оца се издере:“Будало једна затуцана, богомољачка!“  Истог тог дана, кад се враћао  из Кучева, повезли га неки људи, кола им се преврнула, тешко се повредили, а  Радојкуј поломљена кичма!  Три године лежао у кревету и мучио се док није испустио душу... Бог све надзире, брајко, не играј се и не богохули!...

ЗЕЛЕНИК, 28. фебруара  1976. год.  (У дому Цале Петриловог). – Деда  Цала: Сећам се, Жику донели мртвог са фронта. Новембар 44.... Да Бог сачува... Ај...

Грозда Митина је старија од Миленије. Она је била разумна жена и умела је да се понаша према мужу: Мита је путовао светом, Србијом, Румунијом, Аустријом,  у Текији је имао ортачку кафану са неким капетаном, али главни приход му је долазио од  заната лечења бобичавих свиња.  Долазио наш зет Мита ноћу туна и са једним незнанцем. Дотеривао свиње однекуд, из Крајине.  И каже за једног од тих момака што су му помагали и терали те свиње: „Овај човек што је био овде јесте будући краљ!“  Па кад су убили краља Александра Обреновића  и окрунили Петра, и објавили слику, стварно, онај што је ишао са свињарима и момцима помагачима нашег зета Мите био Петар Карађорђевић. Откуд и како будући краљ у то време у нашем крају, то нико више не зна. Мртва уста не говоре!

(....)
   видети више: После четрдесет година

Pregovaram sa Srbima da podijelimo BiH



Tuđman: Pregovaram sa Srbima da podijelimo BiH Dejan Šajinović 23.08.2016 15:00 VAŠINGTON
-

Franjo Tuđman je početkom 1992. pokušao ubijediti SAD da je u njihovom interesu da Srbi i Hrvati podijele BiH, te je potvrdio da je o tome razgovarao ne samo sa Slobodanom Miloševićem, već i sa liderima Srba u BiH koji Hrvatima nude dogovor, navedeno je u depeši od februara 1992. godine koja je iz američke ambasade u Beogradu upućena u Stejt department, a deklasifikovana je prošlog mjeseca. Kako je istaknuto, Tuđman je pokušao dokazati da će muslimani dovesti pola miliona Turaka, te da će se preko Sandžaka i Kosova povezati sa Turskom. Uzimajući u obzir "visoki natalitet muslimana", dalje je istaknuto, muslimanska država u Evropi ne bi bila u interesu ni Amerike ni Evrope. U depeši je istaknuto da je američki ambasador Voren Cimerman bio šokiran ovim tvrdnjama, uz napomenu da je interes za podjelu BiH u Tuđmanu vjerovatno pobudio Slobodan Milošević tokom razgovora u Briselu. Navedeno je da je Cimerman upitao Tuđmana kako je moguće da sa Srbima ratuje u Hrvatskoj, a da istovremeno s njima pregovara u BiH, Tuđman je, kako se tvrdi u depeši, odgovorio da je BiH vještačka država stvorena voljom kolonijalnih sila, a da je Hrvatska stara država koja se prostirala do Zemuna, te da je neophodno da u interesu mira Srbi i Hrvati postignu dogovor u BiH, s tim da bi muslimanima bila prepuštena teritorija Sarajeva s okolinom.  U depeši se ističe da je telefonski razgovor sa Tuđmanom inicirao Cimerman kako bi ga pohvalio jer je pristao da odblokira kasarne JNA u Hrvatskoj i da mu objasni zašto SAD ne mogu da priznaju Hrvatsku, ali da je Tuđman veoma brzo razgovor skrenuo na BiH i njegove planove o podjeli. "Bilo nam je jasno da Tuđman jednostavno ne može da shvati da muslimani imaju bilo kakvo pravo da odlučuju o sudbini BiH. Potpuno je odbacio ambasadorovo mišljenje da je Izetbegović razumna osoba koja želi postići kompromis. Tuđman je za Izetbegovića rekao da je turski čovjek koji želi da stvori veliku Bosnu. Rekao je da ako mi to dozvolimo, Hrvati prepušteni sudbini u terorističkoj kampanji ne bi poštedjeli ni Zagreb", navedeno je.  Razgovor je dalje, kako je navedeno, iz faze bizarnog prešao u fazu košmara kada je Tuđman počeo da zastupa srpsku poziciju, tvrdeći da je za mir potrebno riješiti položaj dva miliona Srba zapadno od Drine, te da se tenzije jedino mogu trajno riješiti crtanjem novih granica. "Ako vi i Milošević podijelite BiH, biće rata. Šta očekujete da će tada muslimani uraditi", rekao je američki ambasador i napomeno u bilješci u depeši da je Tuđman svojim argumentima praktično potirao hrvatsku politiku prema Srbima u vlastitoj zemlji.  Na dalje insistiranje Tuđmana da je podjela BiH jedino rješenje koje će muslimani morati prihvatiti ako Srbi i Hrvati istraju, Cimerman je razgovor skrenuo na Srbiju, istakavši da Zapad mora pokazati Miloševiću da otimanje BiH nije odgovor. Onda je, kako je istaknuto, otvoreno kritikovao njemačku politiku prema BiH. "Njemačka je u velikoj mjeri odgovorna za ovaj problem jer je natjerala Izetbegovića da mora da bira između nezavisnosti i priključenja mini-Jugoslaviji kojom bi dominirali Srbi. Njegova odluka da ide na nezavisnost je razumljiva, ali je izazvala očekivan srpski odgovor. Izetbegovića treba podržati da izađe iz ovog problema i zato je pozicija SAD da moraju opstati postojeće granice", navedeno je u depeši. Ambasador je onda pozvao Tuđmana da se ne pridružuje Miloševiću u zamci redefinisanja granica.  Tuđman je Cimermana upozorio da SAD treba da paze na politiku Njemačke prema muslimanima, a ambasador je, privodeći razgovor kraju, upozorio Tuđmana da će izgubiti američku podršku ako nastavi sa svojom politikom. U uvodnom dijelu razgovora Cimerman je objasnio da Amerika ne može priznati Hrvatsku iz dva razloga. Prvo zato što je u Jugoslaviji ratno stanje, a drugo zato što nepriznavanjem Hrvatske SAD zadržavaju određeni kredibilitet i mogućnost da utiču na Beograd. "SAD neće priznati srpsku republiku u BiH" SAD nikad neće priznati srpsku republiku u BiH koja bi nastala kao rezultat srbijanske agresije na tu zemlju, rekao je Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu u telefonskom razgovoru s Tuđmanom iz februara 1992, koji je nedavno deklasifikovao Stejt department. "Srpske aktivnosti u stvaranju srpske republike u BiH vidimo kao agresiju koju niti hoćemo niti možemo priznati i prihvatiti. Nećemo prihvatiti ni hrvatsku agresiju kao uspostavljanje ravnoteže prema srpskim akcijama. Kako očekujete od nas da se suprotstavimo srpskim namjerama da mijenjaju granice u Hrvatskoj, a da istovremeno podržimo iste takve vaše aktivnosti u BiH", rekao je Cimerman.  

Više detalja na: Nezavisne