Слике са Хелма.Пек -

Слике са Хелма.Пек -
ПоРтАл | СУРУТКА СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

среда, 11. октобар 2017.

СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ / Белатукадруз



СВЕДЕНБОРГ, ДУХОВИ, АНЂЕЛИ

Сведенборг


Први пут сам био у прилици да читам преведена дела, од
Сведенборга, тек, почетком деведесетих година, двадесет година доцније - након што написах "Судбину раба Мирослава" или "Трећу верзију" .
Искључен је могући утицај Сведенборга у тренутку писања
поменуте "Треће верзије" (крајем јесени 1971. године).
То значи да сам сам, у своме Унутрашњем Ја, наслутио нешто
- нећу одмах да кажем НЕБЕСКЕ ТАЈНЕ - о чему је Сведенборг писао на начин врло подстицајан.
Тек током другог читања, књиге НЕБО И ПАКАО
(нарочито поглавља Постоје три неба, Небо се састоји из
неизбројних Друштава, Свако Друштво је Небо у мањем облику, а сваки Анђео Небо у најмањем облику, Небо у целини представља једног човека, Свако Друштво на Небу представља једног човека, Анђео има савршен људски облик, То што Небо целином и деловима представља Човека потиче од Господњег Божанског Људског, Постоји саобразност свих небеских ствари са свим што припада човеку, Постоји саобразност Неба са свим што је на Земљи, стр.
38 - 71, Сфаирос, Београд, 1988) и "НОВИ ЈЕРУСАЛИМ И
ЊЕГОВ НЕБЕСКИ НАУК" (Нова, Београд, 1991), уочио сам
извесну везу, сродност, ако хоћете баш, наслућивање саобразности или коресподенција.
Три неба, у песми "Трећа верзија", мени нису "дошла" из
Сведенборгове књиге "НЕБО И ПАКАО", већ, ако ме сећање не вара, из српског народног предања, из тзв. живе традиције. "Гајтангора", такође.
А "Анђео"? А "Друштва Анђела"? А "Духови изнад облака"?
А "Божанска и свемогућа Реч"?
Читао сам у то време "Нови Завјет" у преводу Вука Стеф.
Караџића - могло је доћи отуда? Али - не бих могао са потпуном сигурношћу тврдити да је дошло само отуда. Могло је доћи и изнутра, из мене, из Отварања унутрашњег човека - онога што је било у току, тада?
Уредници "Књижевне речи" објавили су, у првом броју листа,
једну од верзија "Судбине раба Мирослава".
Уредници књижевне редакције "Просвета" (поезија, Миодраг
Павловић и С. Раичковић) - одбили су рукопис, у коме је на уводном месту била ова верзија песме, која се објављује средином 2002. године.
Те јесени 1972. године, када су ту песму и рукопис те књиге читали (ако су читали), ти стихови су, претпостављам, морали изазивати у уредницима одбојност.
О природи те одбојности може се само нагађати, пошто је
рукопис враћен без икаквог образложења.
То није могло да прође, онда, у "Просвети"!
Уредници "Просвете", који су словили за боље песнике после
рата у нас, изгледа, нису осетили шта садржи та песма - у чему је дубљи смисао њен.
Ево, дакле, прилике, да се - са извесним закашњењем, од
скоро четврт века - учини покушај разрешења "небеске тајне" ове песме...

1

Оно прво са чиме се читалац суочава, када је реч о једној
песми, то је наслов, ако га већ има. А ова песма има наслов:
СУДБИНА РАБА БОЖЈЕГ МИРОСЛАВА.
СУДБИНА је, елем, на првом месту, а судбином управља
Небо (по једнима, Бог, суђенице или Усуд), или сам човек (који је кује, као какав ковач на наковњу, по другима).
Судбина, дакле, раба божјег - роба божјег. Стари, црквени
израз, пун патине отвара један необичан хоризонт: тај хоризонт је у садржају саме песме. А тамо, у том садржају песме, у судбину раба Мирослава су се умешали: искушење, пустиња, књижевници и фарисеји, камен, чемер, срамота и Крст. Једна необична гора, "Гајтан гора", три неба и Анђео.
И вера и одлучност: вера да се - "мора напред : // по цену
посртања, / по цену гроба, / по цену васкрсења - / по сваку цену!"

2

Ко мора "напред"? У песми. Раб божји Мирослав? Арханђео?
Анђео?
Покушај разлагања ове (и сваке друге песме) ризичан је посао,
јер у свакој песми (ако то доиста јесте) увек постоји неки остатак, који се не може разложити до краја. Назовимо га Тајна, или ако се некоме то чини сувише мистични израз, нека нађе неки други. Али то постоји...

3

Постоји Арханђео гласа - древни песник (в. у књ. М.
Павловића, ДИВНО ЧУДО, КН, Београд, 1989, 2. изд., стр. 85) .
Да ли Арханђео гласа изговара прве речи песме СУДБИНА
РАБА МИРОСЛАВА? Или сам раб Мирослав?
Ко саветује?
Духови невидљиви?
Интуиција двадесетједногодишњака?
Духови изнад облака?
Или Друштва анђела?
Може ли се то утврдити егзактно?
Може ли то и творилац Мирослав Лукић потврдити, макар
накнадно, данас?

4

Лукић у кући Лепенаца, 15. септембар 2017. снимак др Димитрија Лукића


Некога може збунити и завести архаична лексика песме, која
има сличности са гласом древног песника - Арханђела гласа.
Али у песми је Троје, чини се, Арханђел гласа, Анђео и Раб
божји.
Анђео може да да (у песми) молитву "пред златним
Престолом".
А оба гласа, Арханђелов и Анђелов, подстичу "раба божјег":
" Отвори! отвори небеса у себи!"
И : "Отвори! Отвори себе Изнутра! // Твоје је да отвориш
Неотворено".
Судбина раба Мирослава је - да се попне на Треће небо, али
и да падне са њега и каже: Божанску и свемогућу Реч.
Како разумети то пењање на сва три неба, Прво, Друго и
Треће, и падање са њих?То је Тајна, чак и за онога који је творилац песме. Наука која би помогла да се објасни Тајна ове песме припадала је древним људима и временима.
Ту Науку Сведенборг назива Наука о Саобразностима,
уверен да постоји "саобразност свих небеских ствари са свим што припада човеку".
Прадревни људи, небески људи, "мислили су о Саобразностима као и Анђели", каже на једном месту Сведенборг.
"Ето зашто су они разговарали са Анђелима и зашто им се Господ често показивао и учио их. А данас је та наука изгубљена тако да се не зна шта је Саобразност".
Оно Неотворено, оно што је свезало данашњег човека, и
не само данашњег, то има своје име, своја имена, и у песми, и у животу.
То је жигосано, морало је бити жигосано као свако друго слепило. Цео "природни свет" је "саображен", вели Сведенборг, "Духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Зато се за сваку ствар у Природном свету , која постоји према нечему у Духовном, каже да је саобразна, тј. одговарајућа. Треба знати да Природни свет постоји и одржава се према Духовном свету, потпуно као учинак и узрок. Природним светом назива се све што је под једним Сунцем и од њега прима топлину и светлост, и томе свету припадају све ствари које се путем Сунца одржавају. А Духовни свет је небо, томе свету припада све оно што је у Небу.
Пошто човек јесте и Небо и свет у најмањем облику који
је по слици великог облика, то у њему постоји и Природни и
Духовни свет. Унутарње, које припада његовом уму и односи се на ум и вољу, сачињава Духовни свет ; а Спољашње, које припада његовом телу и односи се на његове чулне и телесне делатности, сачињава његов Природни свет. Стога, Саобразностима се назива све што је у његовом Природном свету тј. у телу, чулним и телесним делатностима, а што постоји према његовом духовном свету.
Каква је природа саобразности може се видети према
човековом лицу. На лицу, ненаученом да се претвара, сва
испољавања ума показују се у природном облику као у својој слици ; отуда је лице названо показатељем карактера, а то је човеков Духовни свет у његовом Природном свету..." итд.

Сачувао сам неколико фотографија из времена када сам имао
двадесет и једну годину: када је настала споменута песма. Посматрао сам израз властитог лица на тим фотографијама, много година доцније, налазећи неку неизрециву везу између лица и позадине (предела, завичаја). Рођен сам и одрастао и прве песме написао у Хомољу - крају недовољно познатом (географском и митолошком средишту Балкана), у коме се сачувала необична мешавина језика, древности и
обреда; можда сам понешто о Саобразностима / Коресподенцијама био у прилици да сазнам баш зато што сам рођен у том забаченом крају, што се нисам удаљио од Неба кроз љубав према себи и према свету? Био сам у додиру са древним људима, древним обичајима, помоћу којих су они стицали умност и мудрост, и преко којих су имали
везу са Небом. Понео сам то из родне куће и завичаја, ако већ нисам био посисао са мајчиним млеком...
Ти људи из мога завичаја, Власи, Срби и Цигани, беху
највише налик на оне древне људе, што су знали да постоји
Саобразност Неба са свим што је на Земљи. Веровали су да постоје Небеске Силе и Небеске Тајне и да су у Саобразности "и ствари изнад Земље, као Сунце, Месец, Звезде, као и оно што је у ваздушном омотачу, као облаци, магла, киша, муње и громови. Саобразности су и ствари потичуће од Сунца, од његове присутности и одсутности, као Светлост и Сенка, Топлина и Хладноћа. Тако исто саобразност је и оно што је њихова последица, као што су годишња доба : Пролеће, Јесен, Лето и Зима, а тако и делови дана : Јутро, Подне, Вече и Ноћ..."

Читајући први пут, следеће редове ( као човек који је напунио
46 година, средином лета 1996.): "Постоје три Неба међусобно врло различита: Унутарње (интимум) или Треће, Средње или Друго, Спољашње (ултимум - крајње, спољашње) или Прво. Она међусобно стоје у одређеном реду, као на човеку Глава која је горњи део, затим Труп, његов средњи део, па најзад Ноге које су његов доњи део ; или као високи, средњи и ниски део једне куће. Таквим редом иде Божанско које проистиче од Господа. Према томе, Небо је троструко, јер тако захтева ред.
Унутарње у човеку (...), које припада његовом уму и
карактеру, издељено је сличним редом. Оно има унутарњи, средњи и спољашњи део (...) ; јер кад је човек био створен, у њему су сакупљене све ствари Божанског реда, тако да је он обликом постао Божански ред, а тиме и Небо у малом..." ; - читајући све то, кликтао сам у себи, као неко који је ступио у везу преко посредних Друштава анђеоских са Царством Небеским и Царством Духовним.
Тада сам потражио одбијени рукопис књиге песама и у њему
уводну песму: тек тада сам почео улазити у Тајну те песме. Повели су ме Сведенборг, Духови и Анђели, према најдубљој истини о Небу.
Небо у суштини чини Божанско Господње. И свако небо у
целини представља једног човека. И свако Друштво је Небо у мањем облику. И сваки Анђео је Небо у најмањем облику. Небо је у човеку.
Они који зло живе то ће схватити, осетити, кад буде било сувише касно, кад дођу у Небо, и кад почну да се гуше и муче као рибе на сувом или као животиње под стакленим звоном из којег је ваздух извучен....

5

Откуд три неба у песми једног сасвим младог човека - роба
божјег Мирослава? Небо је у човеку, и сви примају небо према томе какво је небо у њима. Бог се показује неком на један, неком на други начин, не постоји разлика у Господу, већ у људима и анђелима према вредности њиховог добра. Они који га виде њихово је осећање у зависности од осећања љубави. Тако су одшкринута тајанствена врата кроз која се могло ући и разумети и осетити Небо и Тајна. И божанска и свемогућа Реч. Црква, која се спомиње у песми, зна да је Реч божанског обележја, али милионима није познато где је то Божанско
сакривено. Вероватно у најунутарњијем небу, где се писмо "састоји од разних извијених и савијених облика, а ови су сви усаглашени облику Неба. Помоћу њих Анђели изражавају тајне своје мудрости, као и много других ствари које се речима не могу исказати. А што је најчудније, Анђели познају то писмо без учења и без учитеља. Оно је у њих усађено као и говор"...
Сваки човек који осећа љубав, знатан и незнатан, образован
и необразован, носи у себи Анђела, јер Анђели имају живот од љубави.
Љубав је најпријемчивији феномен у васиони, пријемчива је за све оно што је у Небу (мир, разумевање, мудрост и срећу):
"Јер љубав прима све што се с њом слаже; она жуди за тим
(стварима), она их тражи, и њима се прожима, све као сама од себе, јер хоће да се богати и усавршава помоћу њих. Ово човек зна добро, јер љубав у човеку као да испитује памћење, извлачећи из њега оно што јој одговара, прикупља и распоређује у себе и под себе, дајући предност једном пред другим, да би једно потпуно њој припало а друго да би јој служило; оно што јој не одговара, то одбацује и изгони..."

Ово није поетика једне песме, већ потврда да је Господње
Божанско у Небу љубав, јер од Тајне љубави све зависи - квалитет живота, па и судбина човекова...

(Понедељак, 23. март 1998. године.
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13)

   Извор:  НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ Белатукадруза:  НОВА ОСЕЋАЈНОСТ I


Нема коментара:

Постави коментар