Слике са Хелма.Пек -

Слике са Хелма.Пек -
ПоРтАл | СУРУТКА СУРБИТА.Слике са Балкана, Звижд, Пек, пролеће 2014

Translate

Претражи овај блог

субота, 2. децембар 2017.

Црњански, из једног другог, неочекиваног, угла / Белатукадруз





* * *
Одлазећи кући ја онда размишљам, и даље, о тој жудњи, да се некуд оде, и оданде где смо најсретнији. Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то – кажем самом себи.
А што да не ваља? - јавља се неки глас у мени. Могао бих и у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуд има добрих људи.
Један други глас у мени, на то, довикује ми, да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.
Ето, ја сад живим у Риму, а нисам, у ствари, у њему присутан. Налазио сам се данас на једном конгресу фризера у Олборгу, у Данској. Учествовао сам чак и у дељењу награда….“ Итд. 

Можемо прочитати на 23. страници књиге Милоша Црњанског КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I, 1966. Ова књига је одштампана годину дана уочи повратка* Црњанског у Београд, 1965.

Четири године раније, Андрић је добио Нобелову награду (1961).

Када је, у ствари, Црњански, de facto, ту књигу писао? Занимљиво да ми је та мисао, први пут пала на ум, док сам је, други или трећи пут читао (после много година, уочи пута на Северни пол, тј. негде у Шведској, почетком новембра 2017. , недавно). Никада, ову Црњанскову књигу, ни ону другу са истим насловом, нисам читао, ни као есеј роман, ни као неку врсту путописа. Био је то хибрид, из пишчеве радионице. И то у тренутку када сам прочитао следеће Црњанскове редове, о људима које је заволео тамо на Северу, у своје време, који га се, угред буди речено „ништа не тичу“:

“ Заволео сам, на пример, библиотекара у Нобеловој академији, који се интересовао за Србију. Био је то чудан, млади човек. Кад се повела реч о женама, рекао ми је да не ваља што се за њима, по Шведској трчи. Вели, жене су као трамваји. Оне пролазе, као трамвај. Кад једна прође, друга се већ појављује, треба само мало причекати...“ (стр. 25) 

Нешто ми је слично, много, много година пре тога, рекао, узгред, мој пријатељ из завичаја М. С., који је пре пар година завршио свој апсурдни живот под околностима које нису за причу, бог да му душу прости.

Црњански се вратио у Југославију,  у седамдесет и другој години, 
„мечки на рупу“*

Црњански је – пишући обе свеске књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА, тамо, у Риму или на другим местима – сањао о Хиперборејцима, не о оним митским, напротив. Скандинавија је била његова „опсесија“, али признаје (стр. 17, прве свеске), како је о њој „писао површно“.

Наводи разлоге због којих се враћао у мислима све чешће Скандинавији (болест, приближавање старости), и записује како се враћа „у Скандинавију и остаје у њој дуго и, кад бих могао, никад се више из тих хладних крајева не бих вратио...“ Пита се, већ на следећој страници, „откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?“

И брзо додаје неку врсту закључка да је „човек похлепан, на путу, у младости.Све би да види…" итд. Опште место, после кога следи: „Док је човек млад, кад путује, жељан је и неких интересантних доживљаја. Па и романа. А кад се почне старити, види се, да и нема у животу другог романа, - и ту одједном проговори велики писац, - сем тог, јединог, како се остари.

Читав низ аутопортрета Рембрантових само је тај роман, на лицу једног човека, - како се стари. Али тај роман није ни потребно написати, сваки га доживи и сазна, сваки.

Ако смрт збиља толико појачава перцепцију мозга, на самрти, да цео свој живот видимо, за неколико тренутака, како, још једном, пролази, онда то значи да је крај живота само једна халуцинација о прошлости, без икаквог смисла. Зато ја сад овде, у Риму, на Пинчу, мислим толико о поларним крајевима, које сам посетио, пре три године...“


Неколико страница касније (33) Црњански записује: 

„ И међу фонтанама у Риму, сваки зна да је једна „његова“. Римска сиротиња је у стању да препозна воду своје фонтане затвореним очима. А што се тиче дрвећа, ја сам имао у Риму једну, „своју“, пинију, коју сам могао да видим и са својих прозора. Она стоји у врту, на Пинчу, тачно изнад попрсја Шатобријана. Нисам ја њу волео са тога разлога, него зато, што је и лети, и зими, тако зелена, да се издалека чини црна. Скоро сваке недеље, узимам улазницу за тај парк и идем да седим тамо, после „Бабингтона“, пре одласка на посао. Зазвоним на капију, пусте ме унутра, а та пинија ме чека и, под њом, моји рукописи из Скандинавије, које преписујем у књигу. Ту, на клупи, седим, мирно, као да сам пред старом командом места, у Тронјему.
Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха, и од личне својине.
Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза сна.“

Стварност је огромна, огромнија и од снова, кошмара и куполе неба, које ми се причињава кад склопим очи ноћу, овде, на југу Шведске. Оно што видим одмах то је огромно црно стабло, вероватно храстово, на провидној тамноплавој куполи ноћног неба. Не знам зашто, та слика ми дуго стоји пред заклопљеним очним капцима? Нисам мислио, опет, о оним џиновским храстовима око језера у Транему, кад смо ишли да обиђемо тзв. Камене куће. Са грана тамошњих џиновских храстова још није било опало лишће. Понекад, кад сам веома уморан али не могу да заспим, кад чврсто склопим очне капке, појави се слика неких планина, непознатих и пустих, виђених, као из авиона, и налик на карикатуру  покорице човечијег мозга. Присетим се када је, давно (три године пред Црњансков крај,1974) професор М. Бандић довео Црњанског на Филолошки факултет, да у  једној од великих слушаоница, испуњеној дупке, одговара на питања студената књижевности. Црњански је одговорио само на неколико питања, и после тога га је покојни М. Бандић одвео у своју професорску канцеларију на кафу….

Лично сам био веома разочаран тим сусретом. Али временом сам разумео зашто није писац одговорио на низ провокативних питања. Откуд знам да је било и таквих питања? У суштини, ја сам саставио та питања, јер ме је замолио проф. Бандић да то учиним. Можда сам их негде и сачувао у својим папирима, мислим да их је било стотинак. Пошто нисам био члан партије, већ припадник неомиљене касте усамљеника, нисам могао знати да су, пре тога, а поводом организовања сусрета Милоша Црњанског, држани партијски састанци на Филолошком. То  сазнајем, много година касније, сасвим случајно, читајући у „Књижевним новинама“ забелешку, о томе проф. Филолошког факултета, Васе Милинчевића. Дакле, тако. Некако се наместило, да тих месеци, сазнам да је, проф. Бандић, замолио још неке од студената да саставе питања за Црњанског. Да ли је и та питања, наших колега студената, чланова партије, професор Бандић предао писцу Црњанском, уочи тог сусрета? Или пре? Зашто је све то важно сада? Уопште није. Да ли су нас наши професори манипулисали, нама – студентима, и зашто су држали тај, или те, партијске, састанке, око доласка Црњанског на Филолошки факултет у Београду, кад је реч о писцу који је био прихваћен као велики, и део обавезне лектире? Да сам знао тада, када сам имао  24 године за све то, наравно, не бих ни дошао на тај сусрет студената са Црњанским, нити бих се мучио око састављања питања.

У тој сали тада, 1974. године, било 
је пуно писаца, који су или студирали на Филолошком факултету, или га већ завршили (да не набрајам поименце), - како то да професор Бандић није позвао у своју канцеларију барем неколико млађих колега да  лично упознају Црњанског, то је била јединствена и права прилика за сусрет будућих српских песника са једним од највећих српских писаца? Чега се бојао проф. Бандић? То јест, да ли је уопште о томе и размишљао?
    Можда одговоре на ова, и још нека друга, непостављена питања, може да понуди књига о Црњанском,  Радована Поповића?**  Донекле...

________



ДВА ОДЛОМКА РАДОВАНА ПОПОВИЋА



     *   

Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:
……….. Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.
Proći ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).
U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.
Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.
U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.
Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!
Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.
On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.
“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.
Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.


…...
**  ...Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle – Koče Popovića:
Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.
Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.
Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:
“… Ovo je Amerika…”
U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno… Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda – bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.
Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.
Na putu se dogodila nevolja – jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.
Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu – šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.
= видети извор: више >>>>>>>>>>




Нема коментара:

Постави коментар